Frenki stoji pred ogledalom u WC-u čekajući svoj red kod psihijatra. Istiskuje mitesere iz nosa. Ovi kao crvi migolje van i ostaju na vrh noktiju oba kažiprsta. Gleda i ne može vjerovati odakle sve to dolazi. Onda ih razmaže po ogledalu, opere ruke i vrati se u čekaonicu. Tamo sjedi klinka od svojih šesnaest-sedamnaest, u gotovo prozirnoj haljinici do pedalj iznad koljena. Naušnica u lijevoj nozdrvi, tetovaže po vratu, rukama i nogama. Nema gdje nisu. Nervozno žvače žvaku i tipka-tapka po telefonu. Trese stopalom kao da vozi singericu. Pa onda krene prebacivati nogu preko noge a sve se pravi da nikoga ne primjećuje. U čekaonici doduše i nema nitko drugi do njih dvoje. A to Frenkiju dodatno diže živac. Uto izlazi doktor i proziva njegovo ime. Ni ne pogleda pacijenta, već se okrene čim čuje ono `ja sam`. A Frenki će, odmah s vrata:
“Tenks gad, nisam je više mogao gledat. Ubio bih je, majke mi, da sam samo još koji minut moro čekat. Tako me podsjeća na moju bivšu. K’o da ih prave na pokretnoj traci, u pizdićima gdje nikad nisam bio i nikom ne želim da se tamo nađe. Sve su jednake: napumpana usta, minđuše u nosu, tetovaže svugdje, sise na izvolte. Ono samo bulji u telefon, misliš nešto čita a ono gleda sebe, pući usta i pravi selfije. Isključilo se iz svijeta k’o usisivač iz struje. I ono čeka da ga neko zavoli. A onda, kad se čovjek zajebe i uđe u tu priču, e, onda ono bježi i sve radi da ti zagorča ono malo života. Ako i rekne nešto pametno to je slučajno a ne namjerno.
To vam se, doktore, zove borderlajn. Ili granični poremećaj strukture ličnosti. Ma, ja to zovem bezgranični poremećaj. Jesam li u pravu ? Pa jesam, znam. Kako ono kažu: Ne govori seljacima protiv koza i ovaca a borderlajn curi o njezinoj dijagnozi.
Jer cura, tako sjebana, nosi dijagnozu kao krivicu, iako nikad nije tražila sud. Opičene su do daske. Sve ono: ‘Oću ljubav, oću nježnost, oću vamo, oću tamo`… A što voli kad je ošamariš, to je čudo jedno. Pa je zavežeš za radijator i ispišaš se po njoj. Nazovem je neki dan, reko: Šta radiš? A ona će: `Drkam, a sve mislim na te. Je li te to pali?`
Tu Frenki zastane očekujući nekakvu reakciju svog psihijatra. Ali ovaj nit` brbori, nit` mrmori. Samo nešto zapisuje u onu svoju teku.
“To kad ti se natovari na vrat, ne skida se ali samo dok je odjebavaš. I stalno kuka: Nemoj me ostavit, pliz!
A kad čovjek taman povjeruje to je to, zavoli je i hoće da joj pokaže ljubav, pa sve krene mile-lale s njom… E, tu ti ono uvali kajlu i čiča-miča i gotova priča.
Kako meni, doktore, u toj bombonjeri što se život zove, uvijek zapadne ona s marcipanom kojeg mrzim iz dna duše? Drugima se događaju fine, kremaste, likeraste, one sa rumom i vanilijom. A tebi, Frenki, marcipan pa crkni! Ma, izvinte doktore, danas sam komiran i nije mi do ničega. Život mi je kao čaj od kadulje. Nit se kome nadam niti me šta raduje. Čuj kako se rimuje. Eto sam i poeziju počeo pisat, k`o pravi peder. Jer, ko je vidio da pravo muško piše poeziju?”
“Pa, ne bih se složio, Frenki. Eto, Goran Bregović je zahvaljujući takvom pisanju i svirci ipak ostao muškarčina” – prozbori konačno i psihijatar, ne dižući pogled sa bilježnice.
“Goran Bregović, Goran Bregović! Vi, doktore, ni o kome nego o Bregi. Ja mislio da ćete me udavit sa Frojdom a ono…
Ma, oke je Brega samo nisam vam ja za te rabote. Meni je fudbal sve. Volim je zavrnut volejom nego se hljeba najest. (Tu Frenki ustane da slikovito prikaže volej iz priče).
Ja sam Vam isti moj stari. On je, od svih sportova, najvolio fudbal. Baš k’o što smo mi djeca u osnovnoj recitovali `Ježevu kućicu` tako je moj stari sve do smrti, u po dana u po noći, znao izrecitovat: Beara-Stanković-Crnković-Čajkovski-Horvat-Boškov-Ognjanov-Mitić-Vukas-Bobek-Zebec!!!
Znate li i vi onu priču kad smo dobili Ruse u Helsinkiju, pedesetdruge na Olimpijskim igrama? U prvoj su utakmici baćuške na guzove izjednačili na 5:5 kod naših 5:1. Ali smo ih zato u uzvratnoj raznijeli sa 3:1. Tada je bilo ponos biti Jugović”
* * *
Tu Frenki otpije gutljaj vode, da malo dođe do zraka, pa nastavi:
“Kao mali imao sam plavu kosu, pa me otac zvao Schnellinger. Nikada me nije zvao po imenu, sem kad je bio ljut. A kad nije onda bi rekao: `Jesi li ti moj mali Schnellinger?` Ja bi rekao da jesam a on bi mi dao pet banki za sladoled.
Inače, taj Schnellinger je bio neki njemački fudbaler koji se mom ocu plaho sviđao. Naravno da je bio iz SR a ne iz DDR Njemačke. Moj stari Ruse nije mogo smislit u životu. Nisam siguran ni da je ikada navijo za našu reprezentaciju kad bi, recimo, igrali protiv Švaba. I to mi je pravo išlo na živce. Jedino je navijo za nas kad smo igrali protiv Rusa.
Bez obzira je li se radilo o šahu, fudbalu ili košarki, svaki bi put navijo za Amerikance. Isto je druko za Fishera u onom čuvenom meču za svjetskog prvaka, gdje je Fisher na guzove dobio Spaskog. Doduše, navijo je za Amere i kad bi ovi igrali protiv nas. A ja i mama smo više volili Šolmana, Ratu Tvrdića, Plećaša, Ćosu… Ma, doktore, bojim se da je moj stari bio malo borderlajn, pa me strah da i ja nisam!?”
Frenki malo zastade ali kako ne dobi nikakav odgovor, brže-bolje nastavi:
“Znao je dignut nos a da niko nema pojma zašto. Onako, iz čista mira. Onda bi šutio po tri-četri dana a mi bi hodali ko po jajima, u toj gluvoj tišini. Bož` me oprosti k`o na groblju.
Ja sam tada bio klinac ali se sjećam pjesme “Da sam ja neko”. Ih, doktore… evo mi i sad suze same krenu. “Svim majkama bih izbrisao bore, učinio da očevi ih vole…” Ja nikad nisam stizao dalje već bi se zagrcnuo zamišljajući svoju majku. Em je po vascijeli dan sjedila za mašinom, šila nam je sve sem čarapa. Em je ručak ipak uvijek bio na stolu kad otac dođe iz Željezare, u četri popodne. I ona, takva kakva je i u životu takvom kakav je imala, nikad nije dizala nos i ne pričala s nama.
A stari je obavezno, barem jednom mjesečno, priređivao svoj šou u kome ni publika a ni on sam nisu uživali. Ja to, doduše, tada nisam znao. Mislio sam da je sadista i da u svemu tome uživa. Sto put sam rek`o samom sebi: “E, Frenki, kad odrasteš nećeš bit` ovakav ili te neće bit`!!”
Mati bi obično treći dan skuvala kafu pa iznijela sa friškim hurmašicama, sve računajuć da je dosta njegove ćutologije. Nekad bi to dobro prošlo a nekad bi on samo odbrusio: “Nosi to ćaći svom!” Drugi put je bilo da nosi “materi”. Nikad nisi mogo odgonetnut zašto je ćaći a zašto i kada materi, baš kao što, uglavnom, nisi mogao ni znati zašto uopšte šuti od nas. Pa kad on tako odbrusi, mati se pokunjeno vrati u kuhinju i ostavo onu tacnu na stol, sjedne za mašinu i zaplače. A ja, šta mi je tada bilo, jedno šest sedam godina, uđem i pojedem one hurmašice. Ko velim, da se ne suše.
Ponekad je mati znala onu tacnu sa sve džezvom i fildžanima tresnut o pod. Ih, jadan ne bio, koliko je kafenih servisa polupala. Ja bi onda čučnuo i skupljao komadiće bijelog porcelana. A one hurmašice bi se rascopale pa nisu bile ni za šta već korpu za smeće.
A mati je možda i znala zašto je on takav ali nam nije govorila. Samo je znala reći:
“Znate, tata je odrastao bez majke pa ga morate razumit”.
I znala je da voli slatko.
∗ ∗ ∗
Nama kad bi neko došao u goste i donio bombonjeru, mati je to sakrivala ali ne od nas djece. Običaj je tada bio da kad ideš nekom u goste odneseš mu bombonjeru. Zato je svako na kutiji napisao od koga je, kako ne bi istima vratio njihovu. E, i tako ti mi jednom krenemo kod tete Hanumice i čika Mule u goste a mati viče iz špajza: “Ko je otvorio ovu bombonjeru!?” Vidiš je izlazi s otvorenom kutijom u ruci, a unutra svega par čokoladica zapakovanih u zlatni papir. U ostatku kutije zjape samo prazna udubljenja gdje su nekad, sada već očigledno bivše, bombonjerice stanovale. Ja i sestra bi u glas:” Mi nismo, mama!” Ona na to pogleda u starog a on će ti mrtav ladan:
“Ajd, bogati svakako je bila stara, pogledaj rok trajanja… isteko lani. Kakva si ti žena, ti bi k`o s poslom trovala ljude po Zenici!”
“Ili, recimo, donese nam neko veliku čokoladu s rižom. Tu sam najviše volio. Bila na njoj nacrtana gejša, valjda zato jer smo svi vjerovali da japanci ništa drugo ne jedu sem riže. Zato smo, logično, mislili da oni prave i tu čokoladu s rižom. Kad na probu dođu žene kojima je moja mati šila haljine, onda ona obavezno skuva kafu i iznese nešto slatko. Kadli jednom čuješ je iz špajza: “Ko je otvorio ovu čokoladu s rižom?” Mi djeca, naravno, opet: ”Mi nismo, mama!” A ona pogleda u krivca pa veli: “Kako si, bolan, mogao… skoro cijelu si pojeo a ja ostavila djeci i da mogu žene ponudit kad dođu na probu…” A moj stari, opet mrtav ladan, uz onaj njegov šeretski osmjeh koji bljesne samo kad je dobro raspoložen:
“Pa i ja sam, valjda, nečije dijete, jebla ga ti!”
Tada sam ja, doktore, odlučio da nikad neću imat djece. Jer niko u životu ne propati kao djeca. Onda od njih postanu vaši pacijenti… Ali, dobro, nije moj stari bio samo loš. Zapravo, nije bio ništa lošiji od većine drugih. Naprotiv. Samo eto, nije baš bio umiljat. Nije znao držat jezik za zubima. Svakom bi rekao… kako se ono kaže… što na umu to na drumu. Trebo si ga dobro poznavat da bi ga volio.
A ljudi, uglavnom, nisu imali vremena… iako nisu bili zauzeti pametnim telefonima kao danas.”
nastaviće se
(izvor fotografije: Pinterest)
