“Ih, doktore, kako je moj stari volio Hajduk iz Splita. Split je za njega bio “najlipši grad na svitu” a za Ajduka, tako je on zvao Hajduk, se nije samo navijalo. Za Ajduka se disalo i živilo… i umiralo ako treba. Moj stari je tada tako govorio. A ja sam vjerovao u sve to. Sjećam se, uvijek je nosio u reveru sakoa Hajdukovu značku. Onu sa crvenom zvijezdom. Jednog ljeta odluči ti on otići kod rodjaka u Njemačku i tamo radit na baušteli ne bi li zaradio koji dinar više. Od plate se, doktore, tada moglo preživjet ali ne i napredovat, kupit auto… i tako to.
Kad je sišao s vlaka u Frankfurtu, sedamdeset druge, dočeko ga rođo i od prve upito:
” Šta će ti to, rodijače, bolan ne bio?”
Moj stari će: “Koje to?”
“Pa ta značka sa zvijezdom, jebla te ona! Skidaj to, nisi više u Bosni!”
Moj stari nije skinuo značku. Samo je prebacio na unutrašnju stranu revera. Ko zna možda je bilo još puno jugovića koji su tako nosili omiljene značke sa petokrakom. Možda im tajni znak bio da zadignu rever i pokažu značku kad im se učini da su sreli nekoga ko u Švabiji nije ustaša ili četnik.
No, kako god, kad se otac vratio, sve mu ruke bile pune ožiljaka od krvavih žuljeva. Kaže nisu mu dali da nosi rukavice a on nije naučio radit bez njih. Ma, nije moj stari bio bauštelac. Donio mi zmaja i Brooklyn žvake sa cimetom. Nikad neću zaboravit taj ukus.
A zmaj, joj… Jedva sam dočeko da se ispenjem na brdo kod škole i pustim zmaja na kome je bio nacrtan jastreb. I baš k`o jastreb, vinuo se visoko dokle sam pustio silk. To je, doktore, onaj brk za pecanje. Neki kažu brk a neki silk. Silk je strana riječ a naša je brk. Ja sam uvijek volio strane riječi. Onda čovjek zvuči nekako pametniji nego što jest.
Dakle, kad sam zmaja htio zovnut dolje, da se spusti, namotavo sam silk ali jastreb je nekako napravio salto mortale i silk ga je zarezao i prepolovio. Jer zmaj je, logično, bio od najlona. Tako da mi nije dugo ni trajao, jebat ga. Probao sam ja to lijepiti selotejpom ali džaba. Bio onaj selotejp “Aero”, ako se sjećate, al` on je mogo samo papir zalijepit.
Kad neko spomene selotejp, ja se odmah sjetim svog druga Damira. Kad smo bili klinci i tek počeli slušat Bijelo Dugme, uvijek je ovako pjevo onu Breginu: “Imam dragu, aero, aero, nismo nikad zajedno, zajedno, zajedno.”
* * *
Inače, moja mati je od oca na poklon iz Njemačke dobila mašinu za pletenje. Na njoj mu je isplela majicu od svilenog konca sa trobojkom crven-bjel-plav na rukavima i oko vrata.
On je insistirao da bude taj raspored boja a ona je rekla:
“Jes` ti lud, znaš li kakvo je vrijeme došlo, još ćemo u zatvoru zaglavit zbog tebe?!”
Ja nisam znao zašto bi zaglavili u zatvoru zbog trobojke na majici ali sam mnogo kasnije, nakon našeg zadnjeg rata, čuo sve o rvackom proljeću.
O tome se nije mnogo pričalo onda kad se događalo a nije me, pravo da Vam kažem, ni zanimalo.
Sjećam se, doduše, otišli mi, te sedamdeset druge, u Osijek. Tata imao tamo ujaka i tetku. Tamo sam, u ulici Đure Salaja, naučio vozit pony bicikl. Ujak me u avliji naučio za pola sata. Prvo mi je držao sic a onda više nije. Samo što ja nisam znao da ne drži a onda kad sam shvatio …e, onda sam pao. Ali jedva sam dočeko da iziđem na šor.
I vozim ti ja vozim kadli ispred mene neki pijano, tetura lijevo-desno. A ja ne znam zakočit. To me ujak nije naučio. Ma, nije ni bilo potrebe, jer samo sam vozio u krug, u avliji. A kad voziš ukrug onda ne moraš kočit. Tako je i u životu, ali to je neka druga priča. I ja ti gledam šta ću, kud ću: lijevo ne mogu – jarak je, desno – zid. I ja ti, ni pet ni šest, udarih pijanca s ledja. Pade on, pado i ja. Samo ja sam se brže digo i uhvatio maglu. A on psuje li psuje.
Mene onda bilo strah vozat se sam, pa se vratim nazad u kuću. A tamo, iz primaće sobe gdje su odrasli sjedili, čujem jednu pjesmu koju nikad prije nisam čuo. Približim se vratima i oslušnem: ”Ustani bane, Hvatska te zove, zove…” Ja ne znam zašto sam u sekundi znao da se to ne smije pjevat!? A dopala mi se melodija, za popizdit.
∗ ∗ ∗
Taman sam imao desetak godina i svirao harmoniku već godinu dana. Moj stari kad se vrati s posla, ruča pa prilegne a meni kaže:
“Deder ti svom taji malo zasviraj.”
Ja onda uzmem onu harmoniku od 81 basa, jedva se vidim iza nje, i sviram ono što sam do tada bio naučio kod dirigenta Putića: “Divan je kićeni Srem”, “Frenkijevo kolo” (meni je Putić komponovo kolo pa sam i to svirao; danas više ne bih znao, ima od tada sto godina, zaboravilo se a nisam ni harmoniku pipnuo od vojske). Šta sam ono još znao? Čekaj, čekaj… “U tem Somboru”, “U Stambolu na Bosforu”… E, tu je čika Avdo s petog sprata najviše volio.
Jednom kad je bio bajram, sviram ti ja tu pjesmu a svi već dobro popili. Tada su, doktore, svi pili iako su slavili bajram. Pa gdje ćeš slavit bez alkohola?! I nikom to tada nije smetalo. Elem, sviram ti ja tako “U Stambolu na Bosforu”. A kad dođe onaj dio “ela, ilela, selam alejkum”, svi se naglo propjevaju. I oni što dotle nisu pjevali. Onda samo čuješ kako cikne staklo, a bivša čaša pršti na sve strane. Na to će Avdo:
“Doće, vala, jednom i naš vakat!”
Ne znam što sam Vam ovo počeo pričat, doktore… Aha, jà…
i otkad smo ono bili u Osijeku, svaki put kad uzmem harmoniku meni dodje ona melodija. Ja je krenem svirat i taman kad već možeš prepoznat da je to “Ustani bane…”, zavrnem u nešto skroz deseto. Moj stari ko fol spava a znam da sluša. Nijednom mi nije kazo da to odsviram kako bog zapovjeda. Pravio se da spava…
a ja znam da je prepoznao melodiju.
nastaviće se
